Kućni zatvor i kućni pritvor su dva instituta krivičnog prava koja se u javnosti često prepliću i mešaju a da pritom osim ograničavanja slobode kretanja okrivljenog nemaju mnogo toga što im je suštinski zajedničko.
Kućni pritvor
Sa jedne strane, kućni pritvor predstavlja meru za obezbeđenje prisustva okrivljenog tokom trajanja krivičnog postupka (zakonik je naziva merom zabrane napuštanja stana) i određuje se u striktinim slučajevima predviđenim Zakonikom o krivičnom postupku. Na primer, ova mera se može izreći usled opasnosti od bekstva ili ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu osumnjičeni ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti. Takođe, u zavisnosti od slučaja sud može odrediti i uslove pod kojima će osumnjičeni boraviti u stanu, kao što su zabrana okrivljenom da koristi telefon i internet ili da prima druga lica u stan.
Kućni pritvor se može sprovoditi sa ili bez elektronskog nadzora (u javnosti poznatog kao „nanogica“). Ukoliko se odredi sprovođenje mere sa ovakvom vrstom nadzora, u tom slučaju se uređaj za lociranje (odašiljač) od strane stručnog lica pričvršćuje na zglob ruke ili noge okrivljenog uz davanje detaljnih uputstava o načinu rada uređaja. Stručno lice daljinski uz pomoć posebnog uređaja (prijemnika) prati kretanje okrivljenog i njegov položaj u prostoru.
Naravno, usled nepredviđenih životnih okolnosti zakonikom je regulisana mogućnost kada okrivljeni bez odobrenja nadležnog organa može samovoljno napustiti prostorije stana. To je dopušteno samo u tačno određenim slučajevima:
1) Ako je to neophodno radi hitne medicinske intervencije u odnosu na okrivljenog ili lice
sa kojim živi u stanu;
2) Radi izbegavanja ili sprečavanja ozbiljne opasnosti po život ili zdravlje ljudi;
3) Radi izbegavanja ili sprečavanja ozbiljne opasnosti po imovinu većeg obima.
Kućni zatvor
Sa druge strane, prema Krivičnom zakoniku kućni zatvor predstavlja modalitet izvršenja posebne krivične sankcije- kazne zatvora. Naime, kada je krivični postupak okončan osuđujućom presudom u kojoj se osuđenom izriče kazna zatvora, sud može odrediti će se ona izvršiti tako što će je osuđeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje.
Kada sud može odrediti da će se kazna zatvora izvršiti u stanu?
Ovo je samo izuzetno dozvoljeno i to pod uslovom da je osuđenom izrečena kazna zatvora do jedne godine, kao i ukoliko se s obzirom na ličnost učinioca, njegov raniji život, njegovo držanje posle učinjenog dela, stepen krivice i druge okolnosti pod kojima je delo učinio može očekivati da će se i na taj način ostvariti svrha kažnjavanja.
Da bismo razumeli sudiju koji ceni navedene okolnosti u pojedinačnom slučaju neophodno je da se osvrnemo i na to šta predstavlja svrhu kažnjavanja u našem krivičnopravnom sistemu.
Krivični zakonik propisuje 4 osnovne svrhe kažnjavanja:
Krivični zakonik propisuje 4 osnovne svrhe kažnjavanja:
1) Sprečavanje učinioca da čini krivična dela i uticanje na njega da ubuduće ne čini krivična dela;
2) Uticanje na druge da ne čine krivična dela;
3) Izražavanje društvene osude za krivično delo, jačanje morala i učvršćivanje obaveze poštovanja zakona;
4) Ostvarivanje pravednosti i srazmernosti između učinjenog dela i težine krivične sankcije.
Obzirom na širinu ovakvih formulacija, jasno je da je sud taj koji donosi slobodnu ocenu o tome da li su ispunjeni navedeni uslovi.
Na kraju treba reći i to da ovakvo izvršenje kazne zatvora nije bezuslovno. Naime, ukoliko osuđeni jednom u trajanju preko šest časova ili dva puta u trajanju do šest časova samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje, sud će odrediti da se ostatak kazne izdrži u zavodu za izvršenje kazne zatvora.